Sve se više roditelja žali kako im dete nije progovorilo iako je napunilo tri ili čak četiri godine. Razvoj govora je individualan i postoje velika odstupanja među decom ali kako se danas sve više govori o autizmu i autističnom spektru tako sve više roditelja u ponašanju svog deteta pronalazi simptome koji bi mogli, ali i ne moraju dokazati tu dijagnozu. 

Međutim, oduvek je bilo i uvek će biti dece koja su jednostavno lenja za govor te će bez ikakvih dodatnih vežbi propričati kada im se bude pričalo. 

Čak su i pedijatri skloniji predlogu koji glasi: pričekajte, strpite se, nego odmah postavljati pogrešnu dijagnozu i slati na opsežne preglede. 

Ali jedan je neurolog možda otkrio razlog zbog čega je sve više takve dece. Reč je o dečjem neurologu Jevgeniju Komarovskom iz Harkova čije je istraživanje objavljeno na stranici Komarovskiy.net, pedijatra u čijim smo fenomenalnim citatima uživali ranije. 

Ovaj neurolog je u pet godina istraživanja naišao na mnogo slučajeva dece koji do svoje treće godine još nisu progovorila. Zašto je to tako, naučno nije dokazao, ali je stvorio mišljenje na temelju viđenih iskustava. I kako ističe u članku, "nemojte ovo mišljenje pretvoriti u nauku, to su samo moja zapažanja, ali jedno sam primetio i čini se da su se kockice polako počele slagati." 

"Deca uzrasta od tri godine koja su došla kod mene na preglede, zaista imaju vrlo slične simptome deci koja boluju od klasičnog autizma - ali nemaju tu dijagnozu niti će je ikada imati. Oni imaju jednu drugu dijagnozu, a zove se - ekranomanija. Naime, sva su ta deca od svoje najranije mladosti prikovana uz ekrane, i da to sada ne bude neka moderna floskula, to su činjenice kojima se pristupalo studiozno. Sva deca koja su završila kod ovog neurologa već su s otprilike godinu dana starosti dobila u ruke tablete, smartfone, laptopove jer je to danas nažalost normala u odgoju. Ta su deca nakon dve godine pokazala razorne posledice - njihova mimika lica bila je zakočena, pogled je bio usmeren ravno, a svaki pokušaj da im se uređaj oduzme iz ruke završavao je negodovanjem i agresijom. Govora nije bilo, čak niti pokušaj. Deca su po pravilu nakon što im je uređaj uzet iz ruku nastavila da gledaju ravno bez pokazivanja ikakve znatiželje za svet oko sebe ili komunikaciju s drugima." 

Neurolog Jevgenij Komarovski ne isključuje da se kod neke od te dece ne razvija neki oblik autizma ili autističnog spektra, ali znajući koliko je lako pomešati uzrok i posledicu, potrudio se da uđe dublje u problem kako bi mogao dokazati uzročno-posledičnu vezu dugotrajnog korišćenja gedžeta u najranijem dobu deteta kao jednog od oblika (nažalost) stereotipnog ponašanja. 

Da bi potkrepio te teze objavio je slučaj jedne devojčice koja je u dobu od šest-sedam meseci bila normalna vesela beba koja je mahala i govorila pa-pa. S otprilike 7-8 meseci dete je počelo da jede u hranilici ispred televizora te je od tada počela praktično da živi sa nekim od gedžeta u ruci. U dobu od 15 meseci devojčica više nije reagovala ni na šta niti na pozive roditelja niti na bilo kakav zahtev. Roditelji su se obratili za pomoć te im je on savetovao da sklone sve gedžete od nje. Prvih nekoliko dana devojčica je bila razdražljiva i ljuta, ali i dalje se nije odazivala ni na šta te nije ostvarivala nikakav kontakt očima. 

Malo po malo kontakt je počeo da se vraća, počela je polako da pokazuje rukicom šta želi i iako ovaj stručnjak ne isključuje da se u njenom slučaju možda radi o nekom delu autističnog spektra veruje kako nije sve do te dijagnoze. Dokazao je to upravo time što su iz detetovog života izbacili ekrane te je malena polako počela da se vraća normalnom razvoju. 

Ona je još uvek premala u odnosu na trogodišnjake koji ne govore, ali na mnogim drugim slučajevima na kojima je radio dokazao je da upravo ekrani toliko okupiraju decu da ona jednostavno nemaju potrebe za govorom i komunikacijom sa okolinom.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama