Nakon samo tri meseca roditeljstva, imala sam osećaj da mi je dosta svega. Naša rutina uspavljivanja sina pretvorila se u dvočasovnu "žurku" zbog koje smo suprug i ja večerali u 10 sati uveče. Ja bih se nakon toga borila sa lošim varenjem narednih nekoliko sati i imala samo još nekoliko samo sati da odspavam pre nego što počne novi dan. Spremala sam se za povratak na posao, a nikakva količina "concealera", korektora i iluminatora nije mogla da prikrije tamno ljubičaste krugove koji su mi se urazali oko očiju. 

Trebalo mi je nekakvo rešenje i to brzo. Moji roditelji su bili pristalice Ferberove metode i ja sam odlučila da je isprobam.

Ferberizacija je dobila ime po doktoru Ričardu Ferberu koji veruje da ljuljanje ili držanje bebe u naručju pred spavanje neće pomoći deci da nauče da uspavaju sama. Praksa podrazumeva da se beba stavi u svoj krevetac dok je još uvek budna i da se ne uzima u naručje čak i ukoliko počne da plače. Posle unapred određenog vremenskog perioda, roditelji mogu da uđu u sobu i umire svoje dete (tapkanjem po leđima, razgovorom ili sl.), ali da ga ne uzimaju u ruke. Doktor Febrer tvrdi da posle nekoliko dana beba nauči sama da se umiri i ponovo utone u san.

Međutim, nakon savetovanja sa mamama sa kojima sam se družila u parku, jedino što sam dobila bili su bledi pogledi i zaprepašćenje. Jedna je sugerisala da je to u najmanju ruku lakši oblik torture i da mi beba više nikada neće verovati. Druga je spustila bradu na grudi i prosiktala da to nikada ne bi mogla da uradi, a ona koja je sedela do mene odsečno se udaljila nekoliko centimetara.

Nakon takvih reakcija, bila sam u dilemi - treba li zaista da pokušam? Sa svojim roditeljima sam vrlo bliska, te izgleda da Ferberizacija nije uticala na naš odnos. Bilo mi je preko potrebno da se vratim u rutinu pre povratka na posao, te sam ipak rešila da isprobam.

Bila je sreda uveče, okupala sam svog tada tromesečnog sina, namazala ga losionom, nahranila ga, pročitala mu tri knjige i stavila ga u krevetac dok je bio sanjiv, ali i dalje u budnom stanju. Čim sam zatvorila vrata sobe, on je počeo da plače. Suprug je predložio da sačekamo i da ponovo probamo sutradan, ali sam znala da ćemo, ukoliko tog dana posustanemo, isto uraditi i sledećeg dana. 

Prvi nalet plača je bio prilično bolan. Nisam mogla da verujem da dopuštam da moja beba toliko plače. Nakon pet minuta sam ušla i smirila ga. Činilo se da je sve u redu, ali samo dva minuta pošto sam zatvorila vrata, on je ponovo počeo da plače. Sledeći razmak je trebalo da traje 10 minuta. Jedva smo izdržali da ne uđemo u sobu, a kada je vreme isteklo, uletela sam i ponovo smirila svoju bebu. Mislila sam da sledeći razmak od 15 minuta nećemo izdržati, sve dok mi nije pozvonio telefon. Zvala je tetka mog muža da proveri kako sam. Dok smo pričale i dok sam joj objašnjavala da primenjujemo Ferberizaciju, prošlo je 15 minuta, ali nisam čula alarm jer smo pričale. Kada sam pogledala u Baby monitor, naš sin je čvrsto spavao - sa velikim smeškom na licu.

Ne mogu da kažem da je bilo lako - to je bila prava tortura, kako za našeg sina, tako možda i veća za nas, ali smo uspeli, a naša rutina spavanja je postala podnošljiva.

Deset godina kasnije, mogu samo reći da se na mom sinu ne vide nikakvi negativni uticaji Ferberizacije. On i dalje voli da sam pored njega kada ode na spavanje, ali naravno može i bez mene. Još uvek me grli i u meni vidi najvećeg zaštitinika, ali je takođe i vrlo samostalan dečak jake volje. Baš kao što je nedavna studija pokazala - Ferberov metod je bezbedan, ukoliko se pravilno primeni.

Nekoliko godina nakon što sam primenila Ferberov metod na obojicu svojih sinova, prijateljica me je podsetila na jednu epizodu serije “Mad about you” gde Pol i Džejmi treniraju svoju bebu Mabel. Iskustvo izgleda doslovno ovako:

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama