Mama sam trogodišnje devojčice i petomesečnog dečaka. Dva mala anđela. Uspavala sam ih, skuvala kafu i rešila malo da piskaram. Pa da počnem...

Prvi porođaj: Kontrakcije "divljaju", a ja ne osećam ništa

Leto 2013. Budim se svako jutro sa mučninama i ubrzo saznajem da sam trudna. Srećna a ujedno i uplašena. Šta sad? Kako? Hoću li znati, hoću li umeti? Ma, mogu ja to!

Trudnički dani su bili prelepi, nisu mi smetale čak ni svakodnevne milionske mučnine, povraćanje na svakom koraku, gubitak kilograma. Uživala sam, mazila svoj stomak, pevala joj, šetala... Obožavala sam trenutke kada me šutne, kad ispod kože ugledam njenu nogu ili ruku, kad mi ne da da spavam, moj nemirko. Termin mi je bio 8. marta, ali znala sam da ću se poroditi 14. (tada je rođen moj brat), imala sam neki čudan osećaj, instikt. Tako je i bilo.

"Prenela" sam trudnoću šest dana, otišla na redovan pregled i poslali su me u porođajnu salu. Indukcija, bušenje vodenjaka, prirodan porođaj. Pet sati na stolu, na CTG-u kontrakcije "divljaju", a ja ne osećam ništa. "Dosađujem se", slušam druge porodilje kako vrište, psuju, urlaju. U 18:05h je došla babica da mi promeni čaršaf i kaže: "Dušo, podigni gore noge, izašla joj je glava, zar ne osećaš?" Ne! Ništa nisam osetila. Dolazi i doktor i gotovooo. Sve je bilo gotovo za pet minuta! Rođena je moja princeza u 18:10h, teška 2950 grama i duga 48cm. Divan porođaj!

Drugi porođaj: Za dlaku sam izbegla da se porodim u liftu

A drugi porođaj? Još lakši. Trudnoća takođe divna, opet mučnine, ali ovog puta i mali višak kilograma, za nijansu napornija jer pored sebe imam jednu 2,5-godišnju hiperaktivnu devojčicu.

Oktobar 2016. U subotu smo završili sa krečenjem, muž me dovezao do mojih da prespavam. Oko ponoći osećam neko "grčenje" stomaka, neki čudan nepoznat osećaj. Ćerka spava a ja šetam, šetam, šetaaam po sobi. Nešto mi ne da mira, niti da sednem, niti da legnem. Oko 09h ujutru ulazim u kupatilo da operem kosu i nešto "puuuf", pozovem mamu, kad ona kaže: "Pukao ti vodenjak, ajde polako osuši kosu i idi u Front". Ali to "polako" nije bilo vremena. Gotovo, osećam glavu. Zovem muža da požuri, ubacuju me u auto sa mokrom kosom. Ulazimo u Front, dolazi doktor, baci pogled "dole" i povišenim glasom izgovori: "Brzooo! Žena je gotova! Brzo!" Ubacuju me u lift, ali da fora bude još bolja, lift se zaglavi. Meni oči kao farovi od fiće. Šta sad? Čujem babicu: "Ako ovo ne srede, porodićemo je ovde". Da li je moguće?! Zar mamin dečak da se rodi u liftu? Otklanjaju taj "kvar", ulazimo u salu i jedan napon, drugi i stižeeeee mamin dečkić u 10:10h, težak 3200 grama, dug 50cm. Wooooow!

Zato, žene uživajte, ne plašite se, ne slušajte priče "rekla-kazala" o porođaju, nije to toliko strašno. Ima i nas koje smo rođene pod srećnom zvezdom i koje rađamo lako naše male zvezdice.

Poljubac od Sarine i Lukine mame

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama