Majka Hrabrost

Na svu sreću nemam neko jako loše iskustvo sa prvim porođajem u Betaniji. Međutim i danas se rastužim kada vidim na tv-u ili čujem iz prve ruke od rodbine iz Švedske da se tamo bebe odmah po rođenju podoje i budu mami u naručju malo duže, pa ga tek onda uzmu radi pregleda i sl. Mog Stefana sam držala svega par sekundi, a potom su mi rekli da ne treba da ga dojim niti uzimam u ruke naredna 24 sata zbog toga što je imao fiziološku žuticu. To mi je naravno teško palo. On je cele noći plakao od gladi i ja sa njim. "Bombardovana" sam sa raznim informacijama i u toku trudnoće i nakon porođaja, kako sam ipak trebala da ga sama uzmem i podojim, ali ja sam mislila da radim ispravno jer sam poslušala školovano i obučeno osoblje Betanije. Stefan je sada zdrav i nestašni dvogodišnjak i ništa mu, što bi rekli ne fali, ali se i danas pitam da li sam pogrešila i da li treba i sledećeg puta da odgodim podoj ako se to od mene bude tražilo? Trenutno sam u trećem mesecu druge trudnoće. Jedno je što nas uče u školici za trudnice, a sasvim drugo, čak kontradiktorno, ono što se od nas u porodilištu očekuje. DOGOVORITE SE VIŠE!!!!!

Porodila sam se 05.06.2008. godine, u Institutu za ginekologiju i akušerstvo KCS u Beogradu. Ne mogu reći da je moje iskustvo u ovoj ustanovi bilo u celini negativno, ali smatram da bi neke stvari morale da se urede na drugačiji, bolji način. Veliki propust u radu ove ustanove je to što se sva pažnja poklanja isključivo porodilji, jedino ona se tretira kao " pacijent " ove bolnice, dok se beba naprosto zaboravlja. Posle porođaja, koji je u mom slučaju bio lak, bez ikakvih komplikacija, nisam imala priliku da od babice, sestre ili bilo koga drugog čujem neku reč o dojenju, što je za mene, neiskusnu majku, bilo od velikog značaja. Imala sam sreću da posle porođaja delim sobu sa porodiljama koje su već rađale, one su mi svojim uputstvima pomogle, tako da je moj sin jedna od, čini mi se ne tako brojnih beba, koje se hrane na najzdraviji i najprijatniji način. Napominjem da je u otpusnoj lsti, značajnoj ispravi koju od uzbuđenja nisam pažljivo pogledala, stajalo "laktacija uspostavljena", iako nikome od medicinskog osoblja nije bilo poznato dojim li ja bebu ili ne, tako da možemo reći da je ovaj podatak bio samo jedna pretpostavka. Pored toga, moja beba je napustila porodilište sa fiziološkom žuticom, a da mi niko na ovaj problem nije skrenuo pažnju. Iz porodilišta su nas gotovo isterali. Moguće je da ovo što sam ja, ili bolje da kažem, ovo što smo moj sin i ja iskusili nije redovna praksa, nadam se da je tako. U svakom slučaju, molim svo medicinsko osoblje, sve lekare, babice i med. sestre, da malo više pažnje poklone onima koji još uvek ne umeju da se požale na neodgovarajući tretman.

Porodila sam se 06.04.2008.godine na ginekološkom odeljenju u Pančevu!Sve se dešavalo prebrzo da nisam ni bila svesna šta se dešava!Najgore od svega je to što sam ja imala osećaj da ću se poroditi ubrzo pošto sam došla na prijemno odeljenj!Sestrama svaka čast-bile su uz mene.Ali u jednom trenutku sam ostala sama u pripremnoj sali, bez igde ikoga sa bolovima koji su bili sve češći i češći!NIKO NI DA ME OBIĐE!Užas!Kako su bila otvorena vrata od pripremne sale, mogla sam videti u odrazu u vratima kako dežurni lekar sedi i igra igrice na kompijuteru!!!!!!!!A ja samo što se ne porodim.Nekako sam smogla snage i ustala sa kreveta na kom sam ležala, došla do doktora, a on će meni-ŠTA, TI BI DA SE PORODIŠ?AJDE LEZI DA TE PREGLEDAM!Kad me je pregledao ustanovio je da ja,samo što se nisam porodila!Dok sam se porađala stajao je pored mene sa makazama govoreće onako drsko-AKO NE BUDEŠ SARAĐIVALA...SEČEM!užasno sam se bila uplašila, ali hvala Bogu sve se završilo u roku od 15 minuta.Jako sam razočarana odnosom doktora prema porodiljama!Užasno!Doktor koji mi je privatno vodio trudnoću nije uspeo odmah da dođe, tako da me je porodio taj UŽASAN doktor koji preti makazama.Trud se isplatio, dobila sam prelepu devojčicu!Srećna sam mama, i poručila bih budućim mama da se ne plaše, jer sam ja kao vojnik otišla da odslužim šta imam.Tako i vi, buduće mame, hrabro!Jer ono što dolazi posle svih tih muka je ono što smo dugo čekale!Naši mali anđeli!

Prilikom teškog petnaestočasovnog porođaja moja beba je boreći se da ugleda svetlost dana iskrivila stopalo leve nogice,doduše to sam saznala tek pred izlazak iz porodilišta,kada mi je rečeno da za 10 dana bebu odvedem dečjem hirurgu.Porodila sam se 13.12.2008.Bebu sam malo dojila, malo je hranila mojim mlekom na flašicu jer dojenje nisam savladala u porodlištu,a bradavice su bile toliko uvučene da su ragade bile strašno bolne i krvarile.Elem, pozvala sam da zakažem pregled za bebu,a odgovor je bio-NIŠTA SLOBODNO DO KRAJA FEBRUARA,A ŠTA JE U PITANJU?Zaustila sam-PRILIKOM POROĐAJA...A medicinska sestra sa druge strane je počela da viče-ŠTA?NEMA TU NIŠTA PRILIKOM POROĐAJA,TO SU TRAJNI DEFEKTI!!Sručila sam se kao pokošena...Moja beba,defekti,trajno....Od tada mleko kao da je isparilo, bilo ga je sve manje dok nije prestalo...A silno sam želela da dojim,nisam imala ni strah od porođaja...i na kraju moja devojčica je morala da pređe na HUMANU,sreća da je prihvatila.Doduše lepo napreduje ispunjava nam život radošću, ali eto bile smo uskraćene za magiju dojenja..Zato mame bez stresa...najvažniji su naši anđelčići...

Tokom mog boravka u porodilištu osećala sam se kao da izdržavam kaznu zbog odluke da postanem mama. Ponašanje sestara i lekara je za svaku osudu i prezir. Gledali su nas 'sa visine' a na eventualne žalbe ili poziv u pomoć skoro da nisu obraćali pažnju. Moj porođaj je bio veoma lak i nisam imala problema sa te strane ali postporođajni tok je protekao užasno. Prilikom prvog ginekološkog pregleda, nakon porođaja, zbog nemarnosti ginekologa pukli su konci na jednom delu rane i to se inficiralo jer nisu reagovali na vreme. Zatim, drugog dana mi je rečeno da nemam mleka a u stvari sam imala mnogo gust kolostrum koji beba nije mogla da povuče a niko od osoblja mi nije hteo pomoći makar savetom. Napominjem da mi je to prvo dete i da o dojenju i komplikacijama prilikom dojenja nisam imala nikakvog predznanja. Na sreću, patronažna sestra mi je po izlasku iz porodilišta pružila svu potrebnu pomoć tako da smo zajedničkim snagama uspele održati mleko. Drugi, možda i strašniji problem takođe otkriven od strane patronažne sestre je infekcija pupka sa kojom je moje dete izašlo sa porodilišta, a sve zbog toga što je mladim babicama teško da presvlače i kupaju bebe pa im od prvog dana stavljaju pampers pelene koje zaboravljaju da im presvuku i tako urin vrlo lako dospe do pupčića. Opet zahvaljujući brzim reakcijama patronažne sestre sve je prošlo bez posledica po bebu.
Vidim iz vaših priča da su nam iskustva svima slična i žalosti me to što i dalje slušam iste priče od svojih drugarica i koleginica i što ne vidim da se bilo šta radi kako bi se ovaj VELIKI problem rešio. A problem leži u nedovoljnom zalaganju, nestručnosti i lenjosti medicinskog osoblja. Moja poruka svima njima je da zaista nemaju ni jedan razlog da budu toliko ponosni na sebe i svoje zvanje jer ne vidim čime to opravdavaju.

Porodila sam se 1.04.2008. u Višegradskoj. Što se samog porođaja tiče, nemam neko posebno traumatično iskustvo, pošto je urađen carski rez, jer beba ni posle raznih stimulacija nije želela napolje. Što se tiče lekara koji me je porodio- on je stvarno jedan od onih retkih: divan, pažljiv, profesionalan...Ali, zato ostalo osoblje-katastrofa:počev od one dve babice koje su pet minuta posle buđenja iz anestezije vikale na mene da sarađujem (u njihovom pokušaju da me sa kolica prebace na krevet), a ja pod užasnim bolovima i još uvek mlitava od anestezije nisam mogla ni da dišem kako treba. Pošto nisam sarađivala ostavile su me u zgrčenom položaju cele noći! Svaki put kad su me obilazile, komentarisale su kako puno krvarim, ali one NEMAJU ULOŠKE, pa moram da čekam da se neko smiluje da mi ih donese sa 4.sprata gde sam prethodnog dana bezuspešno pokušavala da se porodim. Pošto sam se porodila uveče, cele noći sam ih molila da mi donesu stvari, pre svega zbog uložaka, ali i zbog mobilnog telefona, jer mi je u tim mukama bilo jako važno da se čujem sa suprugom, da sa njim podelim svoju beskrajnu sreću što sam rodila svoju devojčicu! Ali, naravno niko nije imao vremena za to. Ni bebu nisu hteli da mi donesu, uz izgovor da su mi je pokazali u trenutku kada su me izvozili iz opreacione sale, kada ja zapravo nisam bila potpuno probuđena iz anestezije. Nije pomoglo ni to što sam kukala i plakala da mi samo donesu bilo koji telefon-rekli su mi da je strašna gužva, da niko nema vremena-kao da je tog 1.aprila cela Srbija rešila da se porodi. A onda sam počela da pretim: svojom profesijom pravnika, svojim lekarom koji je vrlo uticajan u toj bolnici i ko zna čime sve još. Naravno, neka babica se setila da mi donese stvari negde pred jutro i krajnje pažljivo spustila moju torbu na pod jedno 3 metra od kreveta! Ljudi moji, kao da sam ja, onako rasporena, sposobna da skočim sa kreveta i uzmem šta mi treba. Dohvatila mi je neka žena koja je prošla hodnikom-hvala joj do neba!