Kada je moj sin bio mali, suprug i ja pridružili smo se grupi roditelja dece sa posebnim potrebana na Univerzitetu u Vašingtonu. Ova grupa bila osmišljena tako da pruža podršku roditeljima bez obzira na to kakve potrebe ima njihovo dete.

Mi smo bili tamo jer je naš sin imao poremećaj iz autističnog spektra. Tamo su nas učili pozitivnom roditeljstvu, a više od svega bili smo podsticani da slušamo našu decu.

"Slušajte šta govori vaše dete", ponavljao je predavač, čini mi se, hiljadu puta na času.

Majka do mene zakolutala je očima i zavalila se u stolicu rekavši: "Da, ali on ne govori, tako da mi vaši saveti ne znače mnogo".

Prećutno sam se složila sa njom. Endru takođe nije pričao. Iako sam mogla da razumem pojedine reči, njegova komunukacija bila je ograničena na gestikulaciju i prostu vokalizaciju. Težila sam da budem savršena mama, a istina je da sam bila prestrašena i više nego frustrirana. Jednog dana sam odlučila da ga posmatram kako se igra. Primetila sam da mu smetaju jarke boje, da mu povređuju oči, a da je muzika oštra za njegove uši. Odeća ga je grebala, a cipele su mu stezale i žuljale noge.

Kako je vreme prolazilo posmatrala sam drugu decu roditelja iz naše grupe podrške. Jedno je bilo talentovano za muziku, svojim malim rukama sofisticirano je udaralo u ritmu po improvizovanim bubnjevima od kuhinjskog posuđa. Njegovi roditelji su rekli da ponekda 'svira' i klavir. Jedan drugi dečak nosio je kapu napravljenu od papira i 'vozio' je plastični avion iznad glave. Trčkarao je po prostoriji mašući rukama imitirajajući letenje. Njegovi roditelji su rekli da je njegov deda bio pilot.

Moj sin je nosio plašt.

Kod kuće, Endru je i mene crtao u svom imaginarnom svetu koji je bio ispunjen likovima superheroja. Bila sam tamo uz dinosaurusa Reksa, starog plišanog medveda čija je ruka imala posebnu moć i crveni vagon koji je mogao da se odupre gravitaciji. Obožavala sam što sam deo njegovog univerzuma, svetionik i sigurnost u nepredvidivom svetu. To me je činilo korisnom i malo ponosnom. Iako ja nisam nosila plašt, bila sam jedan od Endruovih superheroja.

Foto: Shutterstock

Ali kada je moj suprug jedan dan doneo kući malu koku, naš život se promenio iz korena.

Tog dana Endru je ostvario svoju prvu pravu konverzaciju, ali ne samnom. Razgovarao je sa malom šarenom kokoškom...

"Ona je moj novi prijatelj", rekao mi je. "Ona poznaje moje srce".

To je bio prvi put da mi se obratio jezikom koji sam mogla da razumem. Kada je razgovarao sa kokoškom nizao je reči koje su otkrivale njegove nade i snove, i sve one strahove koji nisu imali ime. Nosio ju je svuda zakopčanu u svojoj jakni. Kada ju je uneo prvi put u kuću znala sam da sam dobila zamenu. Nisam više bila glavni superheroj u gradu.

Endru mi je rekao da nisam interesantna kao koka. Još gore, ja se nisam igrala po njegovim pravilima. Kada sam želela da me pogleda u oči, on mi je odgovarao da mu je to suviše bolno. Kada sam želela da ga držim za ruku, govorio bi mi da sam mu previše blizu. Kada sam ga ohrabrivala da se pridruži drugoj deci u igri, rekao bi mi da je to nemoguće. Kada bih ga pitala zbog čega, odgovarao bi mi da ne mogu to da razumem.

Ali ta ptica je mogla. Kada joj priča ona okrene glavu i gleda ga jednim žutim okom. Spustila bi mu se na rame, a on bi bio slobodan da se kreće po prostoru. Kokodakala mu je u uvo govoreći mu da je on sebi dovoljan i da je savršen baš takav kakav jeste.

"Ti si moja ptičica, ti me činiš sigurnim", pevao bi Endru ptici, a ona bi ga nekako razumela. Ta lopta perja sa žutim očima takođe bi mom autističnom sinu odgovarala 'melodijom' i tako mu osvajala srce.

"Ptičica je uplašena", rekao mi je jedan dan dok ju je mazio.

"Kako to misliš", pitala sam.

"Boji se škole. Druga deca neće razumeti."

To je bio moj momenat. Momenat kada je Endruu bio potreban čovek. Rekla sam mu da postoji milion načina da se živi na ovom svetu, a da je njegovo sigurno mesto sa živinom. Neka deca se razumeju sa drugom decom i igraju se sa lakoćom, dok se duga bolje razumeju sa životinjama. Ali ni jedan od tih načina nije ispravan, samo su drugačiji. Zatim sam mu rekla da nije sam, a on me je uzeo za ruku i tada sam znala da sam ponovo postala njegov superheroj.

Na časovima podrške dobili smo i "Priručnik za pozitivno roditeljstvo" u kojem je bilo mnogo saveta i pozitivnih primera iz prakse. U mnoštvu dobrih saveta jedan sam poseno zapamtila: "Ljudi mogu da komuniciraju i bez reči. Osećanja mogu da se iskazuju i govorom tela. Moramo da 'slušamo' svim čulima. Kada govor našeg deteta čujemo srcem, tada znamo da smo dobri slušaoci."

Od tada je prošlo dvanaest godina i moj sin i dalje više priča sa kokoškama nego samnom. Ja ponekad ne razumem 'priče' koje on lako deli sa svojim pernatim prijateljima, ali sada i razumem njegov govor tela. Zbog toga što ga sada odlično razumem, sposobna sam da ga volim baš takvog kakav jeste, i nije mi potreban plašt.

Kristin Džarvis Adams je majka i autor  knjige "Kokoška koji nas je spasila: Neverovatna priča o Endruu i Neustrašivoj"

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama