Kada vratim film unazad shvatam da je jedino što sam pre želela šolja tople kafe.

Bilo je dana kada sam se budila rano ujutru, dok je napolju još uvek bio mrak i svet oko mene još uvek tih, ignorišući činjenicu da je mom umornom telu potrebno još sna, samo kako bih imala nekoliko trenutaka za sebe pre nego što nastane haos.

Sedela bih na kauču u tišini i mentalno se pripremala za još jedan dug i naporan dan sa troje male dece. Uzela bih prvi gutljaj kafe, znajući da ću, čim se jedno dete probudi, ostaviti šolju samu na stolu da se hladi, dok ja trčim da pripremim doručak, promenim pelene i pronađem izgubljene cucle.

Do trenutka kada bi se jutarnje ludilo sleglo, ja bih zgrabila svoju šolju i ne proveravajući temperaturu kafe, strpala bih je u mikrotalasnu pećnicu da se zagreje. Dok sam nestrpljivo čekala da mikrotalasna odradi svoje, često sam mislila: “Bože, šta bih dala da mogu s vremena na vreme da popijem toplu kafu.”

Ista ta šolja bi ponekad bila odbačena još nekoliko puta tokom jutra, kako bih pomogla oko pranja zuba, oblačenja i smirivanja svađa.

Moje srce je često bilo puno zavisti kad god bih videla fotografije drugih mama koje se opuštaju uz toplu šoljicu kafe nakon što im deca odu u školu.

“Nedostajaće mi”, mislila sam dok sam skrolovala fotografije na društvenim mrežama, “ali dok stignemo do toga, biću spremna za mir i tišinu i moći ću da uživam u svojoj toploj kafi ponovo.”

Međutim, danas, nakon što sam otpratila dvoje najstarije dece u školu, uzela sam šolju i osetila kako mi se srce ispunjava tugom zbog tišine koja se nadvila nad praznom dnevnom sobom. 

Shvatila sam koliko očajnički želim da mi kafa makar samo još jednom bude onako hladna...

Koliko žudim za danima kada sam ih nosila u naručju niz stepenice, njih i njihove ćebiće i plišane igračke koje su morale da doručkuju zajedno sa njima.

Koliko mi nedostaje da sam im potrebna u kupatilu da im operem kosu koja se mrsila od nemirnog sna, pre nego što, u sred noći, odluče da pređu u naš krevet.

Koliko mi srce vapi za zvukom svađe oko toga čiji je red da sedne u mamino krilo dok svi zajedno gledamo televiziju. 

Koliko prazno sada deluje naša ogromna kuća bez njihovih igračaka koje su pre ispunjavale svaku prostoriju.

Danas je moja kafa bila topla, od prvog do poslednjeg gutljaja, i ja sam shvatila koliko sam sreće imala da mi život, bar na kratko, bude ispunjen galamom i haosom i da je moja kafa imala priliku da se ohladi.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama