Kod sebe sam, nakon mnogobrojnih i dugih razgovora, nakon mnogo čitanja i istraživanja te suočavanja sa činjenicama ali i sa samim sobom, nakon mnogo mozganja i razmišljanja, došao do ovih sedam stvari koji me sigurno ne čine najboljim tatom već možda i najgorim:

1. Popustljiv prema detetovim zahtevima i prohtevima.

Iako umem i da kažem NE i da stegnem srce kad "zakuka", obrni okreni nekako uvek ona meni iskuka šta je (za)želela. Osim jedne Bibe, koja kaže "koga ćemo da razmazimo ako ne sopstvenu decu" svi se slažu (pa i ja) sa tim da ih ne treba razmaziti. Da li mi je ćerka razmažena? Mnogi kažu da nije. Ipak svojom greškom smatram to što je nekako, obrni okreni, na kraju uvek ipak po njenom (krila, npr.).

2. Previše zaštitnički nastrojen prema detetu.

Mada me mnogi čudno gledaju što ja, dok se ona u parku šeta, igra, priča sa ljudima, jurca, samo stojim sa strane i puštam je da sama vežba odnose sa drugom decom, ljudima, ili što puštam svoju majku, prijateljicu ili drugu blisku osobu da je "grdi" (ne u bukvalnom smislu te reči), ja uskačem onda kad zaista prigusti. Često je i sam grdim i objašnjavam joj, ali uvek gledam da njene neke postupke opravdam, uvek gledam da je razumem ali i da probam drugima da pomognem da je razumeju, a sve zbog, jelte, "njene situacije". Često joj popuštam zbog okolnosti, previše joj ugađam…

3. Malo vremena provodim sa detetom.

Sa njom, pored nje, uz nju, uz priče, čitanje, igranje, šetanje, uopšteno: nje mi je i 25 sati dnevno malo. A opet, 21. vek je, živimo u Srbiji…

4. Hronično sam umoran, nervozan.

I desi mi se često, da zbog svega, noću i kad mogu da spavam zapravo ne spavam jer me "nešto" proganja, neki teret, neki rovac, nešto se vrzma po glavi, pa je sutradan umor prisutan. Na umor redovno dolazi nervoza, stres. Ma koliko se trudio da svu tu negativnu energiju kanališem u pozitivnu, desi se ipak da zakažem, pa se jednostavno "povučem u sebe", sklonim od svih, sakrijem se, dok sve to ne prođe.

5. Nezadovaljan sam samim sobom.

Kako, nakon što sam zakazao u nekim stvarima, nakon nekih neostvarenih snova i zajedničkih želja (govorim o svojoj ćerkici i sebi) da budem zadovoljan sobom?! Mnogi kažu da sam mlad i da imam vremena, a ja opet kažem da nema vremena jer njoj je svaki mesec, dan, sat, u ovom uzrastu, jako važan. A opet, ne uspevam svaki sat, dan, ceo mesec da se posvetim samo i isključivo njoj, njenim i našim željama, ne uspevam mnoge stvari, do koga god da je, mrzim sebe zbog tih nekih stvari koje ne mogu da joj ispunim.

6. Sebičan sam, ljubomoran, često ljut (na sebe).

Sebičan sam jer naše, njene i moje želje stavljam ispred svega, ispred svih. Sebičan sam jer ne dozvoljavam da iko i išta skida njen osmeh sa lica, makar to značilo i da drugi budu tužni, nesrećni. Sebičan sam prema celom svetu, sebičan sam i prema sebi (možda i najviše prema sebi) jer ne dozvoljavam da išta (ili iko) smeta njenoj sreći. I jako sam ljubomoran kad se zaigra bez mene, sa drugom decom, pa je srećna bez mene, pa je srećna NE zbog mene. I često sam najviše ljut što ne mogu još više da je usrećim, iako jako dobro znam šta bi je najviše usrećilo.

7. Porodica - tu sam podbacio.

Kažu da kuća ne stoji na zemlji već na ženi, a da je je muškarac tu da održi taj brak, zajednicu, odnosno taj oslonac, te temelje. Možda sam, i pored svog truda i svog mog zalaganja, tu ipak podbacio, jer nisam jak muškarac koji je uspeo da sačuva jednu porodicu na okupu, a ni da osnujem novu, makar da ona prividno ima "normalno" odrastanje, u tom pogledu. Jer porodica je ipak temelj zdravog i normalnog odrastanja, a kako i osnovati porodicu danas, kad svi znamo kakva je situacija kod nas samohranih…

Neke stvari su takve kakve su. Na neke (mnoge) od ovih stvari zapravo ni ne mogu da utičem. U teoriji, znam sve šta bih i kako bih trebao, u praksi to malo drugačije izgleda.

Vidite, nisam SUPER TATA kao što mnogi mislite, kao što me mnogi vide. Možda sam i najgori! Možda su neki u pravu kada kažu da ne treba da se opterećujem ovim i ovakvim stvarima, ali me često uhvati ta nepravda, nepravda prema svima koji me, možda, previše idealizuju.

I zato uvek treba biti pošten i iskren prema sebi, jer samo tako možemo pronaći sopstveni mir.

Verujem da u ovom gradu, državi, pa i na Balkanu ima daleko mnogo boljih, kako tata, tako i mama nego što sam ja svom detetu. I zato, po ko zna koji put ponavljam: svaki pravi roditelj je tata, odnosno mama godine, svom detetu.

O autoru:

Sarin tata Laki

Kada mi kažu da sam ja Tata godine, odgovorim sa: ja sam tata svakog dana.

Lazar, samohrani tata, borac, iskren, pomalo buntovnik, bez dlake na jeziku, autor bloga Sarintatalaki.rs

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama