​Sećam se dana kada je još bila u stomaku…

Stavim ruku na jedan deo stomaka a ona baš tu "šutne", pa onda pomerim ruku na drugo mesto. Sačekam desetak sekundi a ona mi opet "baci kosku". Novo mesto, nova mini pauza, novi pozdrav. 

A znao sam i da u toku "jurki" sklonim ruku sa stomaka pa je "zbunim", pa se unervozi, pa krene da šutira na sve strane… 

Vratim ruku pa sve ispočetka. Sećam se, kao juče da je bilo, da su sati prolazili u toj igri "jurki".

Kako sam se tada osećao ne mogu opisati rečima. Nešto što je nevidljivo a tu je, nešto što zapravo još uvek nije tu a već ste povezani. Nešto vaše, iako još nije stiglo na ovaj svet, već se igra sa vama. Osećaj… čini mi se da ne postoje te reči koje bi mogle to opisati, tu količinu radosti, ispunjenosti, ljubavi, sreće.

Kasnije smo se igrali "BA", dok je bila u kolicima pa smo se vozili. Eh koliko ljudi mi je prigovaralo, ljudi koje smo zamalo udarili, da nismo na trkama i nikako nismo automobil. Ali šta sam ja mogao kad je uživala u brzoj vožnji?! Pesmice, pričice, golicanja, šetnje, prohodavanje, razne igre u pesku…

Dok još nije prohodala, dok smo još uvek puzali - puzi ona, puzim ja ispred nje, malo bežim pa je pustim da me stigne. A onda se ona okrene i beži, ja nju jurim. A onda se umeša i naš Don, pa krene i on "jurke" sa nama po kući.

Danas, posle više od tri ipo godine, više se ne igramo ni tako. Sada su "bacanje koske", "jurke", "trke" zamenile lutke i lutkice (presvlačenje, lečenje i uspavljivanje istih), čajanke (kako nas dvoje, tako i sa njenim lutkicama), kocke, puzzle, krila, vile, životinjice, doktorski pribor, kuhinjica (odnosno kuvanje ručka), njene najdraže knjige i knjižice.


Foto: Shutterstock

Ali znate šta, gledam je dok se družimo i igramo - srećna je, uprkos svemu, zaista sija a to je ono što mi daje snagu da nastavim da se borim, da ne osećam umor, to je ono što u meni budi ono davno usnulo dete, dete koje je pre vremena moralo da postane čovek. Dete koje uživa u igrama a pritom ima nju za odličnog drugara.

Svestan kako vreme brzo prolazi, svestan da neće zauvek biti moja mala mezimica i mazulja, svestan sam da će mene uskoro zameniti njeni drugari i drugarice, da će umesto "našeg" kreveta želeti celu svoju sobu.

Zbog svega toga… 

Zaustavite vreme, molim vas.

Ili ga bar usporite, ja ne starim, iako moje dete odrasta. 

Zaustavite vreme, ili ga bar usporite.

Dete u meni se "tek" probudilo zbog nje a vreme udaljavanja je jako blizu.

Zaustavite vreme, molim vas…

O autoru:

Sarin tata Laki

Kada mi kažu da sam ja Tata godine, odgovorim sa: ja sam tata svakog dana.

Lazar, samohrani tata, borac, iskren, pomalo buntovnik, bez dlake na jeziku, autor bloga Sarintatalaki.rs

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama