"Danas su neki stariji dečaci ušli u našu učionicu i seli u poslednju klupu. Mi smo im se smejali i oni su otišli kada je zvonilo. I, mama, ja sam shvatio! Dečaci kako rastu, tako sve više nisu normalni!"

Sin Bole, prvi razred.

Prve dane prvog razreda obeležili su roditeljski sastanci i statusi drugara po društvenim mrežama.

Beležim termine najavljenih okupljanja dok prelistavam mudrolije po Fejsu.

I sve mi je smešno.

I to što sam (čini mi se juče) rodila gospodina koji je upravo krenuo u školu, i to što se pronalazim u svim pametovanjima sa Tvitera koja počinju čuvenom rečenicom:

U moje vreme!

I zaista…

U moje vreme, sve je bilo nekako easy

Ovo ti je ranac, ovde ti je škola, ustaješ u sedam, jedeš đevrek iz pekare i stižeš na čas.

Nije bilo privikavanja, dovoženja, odvoženja, opisnih ocena i klupa koje je neko poređao drugačije.

Samo mesec dana je učiteljica delila plave i crvene cvetiće i odmah smo prešli na ocene, plus i minus.

Mali odmor, veliki odmor, biblioteka, dvorište, trafika sa toplim sendvičima, poznate tetkice iz komšiluka i banda od nas dvadeset koja se iz predškolskog preselila u učionice.

I to ti je to.

Nije bilo ni fotografa ni priredbe tog prvog dana, samo prozivka ispred glavnih vrata, uz uzdahe i suze što su neke od nas razdvojili.

Mama i tata su nas dva dana vodili do škole.

Treći dan, treća sreća. Znaš sine put, samo hrabro! Piči!

U moje vreme…


Prvak Bole Foto: Privatna arhiva

Dvadeset i kusur godina kasnije, ponovo je moje vreme i ponovo pakujem knjige i ulazim u učionicu.

I ponovo sedam u klupu i nekako mi ponovo mnoge stvari nisu jasne.

Ipak sam osnovnu završila u prošlom veku.

Kad nije bilo interneta, Gugla, Fejsbuka i mobilnih telefona.

Ni maloletnih vlogerki koje nam sa svojih Jutjub kanala objašnjavaju kako da se spremimo za školu ili kako da uvijemo sveske i knjige.

Pa sam sve nekako uspela.

Kapiram da sinku ne može da bude teže.

Ili ipak grešim?