Iako volim životinje, bila sam protiv držanja pasa i mačaka u stanu, iz više razloga, naročito higijenskih.

Jednog dana, moja deca, koja su tada imala 14 i 15 godina, su donela kući kucu. Kucu su pronašli u ulazu zgrade. Videlo se da je kuca došla na svet pre nekoliko sati, bila je bespomoćna, napolju je bilo hladno i ja nisam mogla da odbijem njen ulazak u našu porodicu.

Odmah smo definisali obaveze. Njihova obaveza je bila da šetaju kucu, a ja sam preuzela brigu o ishrani.

Tako se kucin dolazak u našu kuću pretvorio u vrlo koristan vaspitni proces.
Moja deca su svoju obavezu shvatila vrlo ozbiljno. Svaki dan se završavao njihovim dogovorom o sutrašnjem rasporedu obaveza. Kada su oboje išli pre podne u školu, ustajali su čitav sat ranije da bi prošetali svog ljubimca. Zavisno od obaveza, menjali su svoje termine. Kasnije, kada su počeli samostalno da putuju, uklapali su period odsutnosti, a ako bi se desilo da svo troje moramo biti odsutni, pitali su svoje drugove za uslugu brige o kuci. Kasnije su, naravno, tu uslugu vraćali.

Pri svemu tome, morali su da vode računa da kuca ni na koji način ne ugrožava okolinu i ljude iz okoline.

Tako je kućni ljubimac učio moju decu disciplini i odgovornosti i doprinosio bržem razvoju socijalne inteligencije.

Kuca je i danas kod nas, ima 12 godina i u dobroj je kondiciji.

Ako vaše dete voli životinje i želi kućnog ljubimca, prvo mu objasnite koje nove obaveze to podrazumeva. Ako dete prihvata nove obaveze, dozvolite mu. Budite odlučni u zahtevu da se preuzete obaveze moraju izvršavati uvek i na vreme.

Biće to vrlo korisno. Dete će naučiti da osećanje ljubavi nije dovoljno, već da je potrebno uložiti mnogo truda da se ta ljubav održi i razvije.

Korisno iskustvo i za odnos prema ljudima, zar ne?

Više na
http://znljubica.blogspot.com/