U braku sam naučila gorku lekciju kolikoje bitno da žena zarađuje da bi bila poštovana. Džabe briga o detetu, kući, kuvanje ručka i slično, to nije ništa. Dok smo se zabavljali, suprug i ja smo bili ravnopravni, oboje smo radili, živeli sa svojm roditeljima, približno istog imovinskog stanja. Ja sam zapostavila faks zbog posla i naivno sam verovala da ću ga uz malo dete i njegovu punu podršku završiti. NJegova podrška se sastojala u tome dame je non stop podsećao da moram da učim a da pritom održavam kuću, dam dete što ranije u jaslice ( da ne smeta) , i u tom smislu olakšam sebi. NIje njegovo da mi pomaže, a zašto bi i njegiva mama čuvala dete dva sata dnevno?! Poenta je da ja narvno nisam uspela da u nekom roku to sprovedem u delo, da nemam posao i da sam potpuno degradirana u kući njegove majke za koju je on podigao kredit da je završi.POniženja se ređaju, iako ja zarađujem držeći časove jer sam prinuđena. Ispada da se suprug oženio nekim ko je tek trebao da se oformi u budućnosti i da ja trenutno svojm satusom ne zavređujem nikakvo poštovanje ni njega ni njegovih. Jer ako on dobije otkaz "Šta će biti sa kućom!!!", Sve oči su uprte u mene. Šta vimislite o ovme?