Ušla je u sobu za igranje potpuno tiho, imala sam osećaj da nije disala. Tada je imala pet godina i roditelji su mi se obratili zato što su smatrali da je jako, jako stidljiva. Nije komunicirala ni sa kim van porodične kuće, a u kući je bila jako živahna. Nisam videla njene oči više od mesec dana jer me nije gledala. Gledala me je kada bih ja okrenula glavu ka igračkama. Prvih nekoliko susreta je bilo vrlo tiho, sve je posmatrala i delovala jako uplašeno i nesigurno. Prve tri seanse ništa nisam preduzimala osim što sam osluškivala njenu emociju. Onda sam počela da je upoznajem sa igračkama i onime što ja volim, delovalo je kao da pričam sama sa sobom i kao da sam u sobi sama. Crtale smo vrlo često (ja sam crtala jer bi ona donosila bojice i papir i sedala preko puta mene i pokazivala mi na bojice i papir), ona se polako opuštala. Meni je kroz glavu tokom naših susreta svašta prolazilo. Da li je doživela neku veliku trauma? Kakvi su porodični odnosi? Kakav je odnos roditelja? Roditelji su jako topli i komunikativni, otvoreni i spremni za saradnju. Traumatičnog događaja nisu mogli da se sete. Stalno sam se pitala šta propuštam? Šta to ne vidim, a ona pokušava da mi pokaže? Kada bi roditelji ispred nje rekli da je stidljiva ona bi se jako i hrabro branila rečima: "Ja nisam stidljiva!" i bila je potpuno u pravu. Ta njena rečenica mi je stalno odzvanjala u glavi i stalno sam govorila sebi: "Marija, ona nije stidljiva, ona se plaši socijalnog kontakta, ona se plaši novih socijalnih situacija". Bila je moj prvi susret sa selektivnim mutizmom.

Upoznala sam ga kada je imao pet godina u specijalnoj sobi za igranje. Nije mogao da ostane bez jednog od roditelja u sobi i nakon porodične igre. Kada bi mama ili tata pokušali da ga ostave sa nekim drugim on bi počeo da plače i skoro da ne bi prestajao do njihovog povratka. Adaptacija na vrtić je bila jako duga i teška, kako za njega, tako i za roditelje i vaspitače koji su nakon godinu dana dali preporuku da se potraži stručno mišljenje. Separaciona anksioznost je bila jako izražena kod ovog dečaka i neki vremenski period tokom naših susreta u specijalnoj sobi za igranje sa nama su bili njegovi roditelji. 

Bila je jako ljuta prilikom našeg prvog susreta, imala je sedam godina i nije komunicirala sa vršnjacima, nije imala prijatelje. Roditelji su mi je opisali kao jako stidljivu. Sumnjalo se na neurološke probleme, a ona je bila visoko anksiozna sa dolaskom bilo kakve novine u njen mali svet. Nije mogla da prihvati ni mene, mesecima smo provodile po 30 minuta u specijalnoj sobi za igranje u "ćutanju". Ali to nije bilo ćutanje to je bio njen način adaptacije. Posmatrala je svaki moj pokret, jako me je dobro upoznala tokom naših susreta, primećivala je kad obučem malo tamniju odeću i to joj se nije dopadalo. Roditelji su bili su bili jako saradljivi i potpuno otvoreni za rešavanje ovog problema. Zajedničkom energijom smo stvorili vrlo čvrsto partnerstvo kroz koje sam ih uvela u svet anksiozne dece. 

Događaj se odigrao u decembru 2015. Krenula sam sa svojim prijateljima da popijemo po šolju kuvanog vina i damo svoj skromni doprinos za decu iz Zvečanske (ovo sam napisala u nadi da će devojčicina mama pročita ovaj tekst). Krenuo je i Moka, moj mali pas sa nama. Te večeri sam upoznala (sasvim slučajno) mamu dvoje predivne dece, šestogodišnjeg dečaka i dvogodišnju devojčicu koja je imala jak strah od pasa. Ukoliko sam dobro zapamtila, mamu je ujeo pas i ona je nesvesno prenela svoj strah na ćerku, ali se od tada svim silama trudi da joj taj strah nestane. Skoro ceo sat smo provele u razgovoru - ćaskanju i ona se maksimalno trudila da objasni svojoj ćerki kako je Moka dobar i kako bi bilo divno da se malo igra sa njim, sve vreme je mama mazila mog malog psa objašnjavajuci svojoj ćerki lepotu prijateljstva sa psima. Devojčica je bila jako uzbuđena i pokazala je želju da se igra sa Mokom, ali je strah bio jači. To veče je bilo potpuno neverovatno, pomazila je ona Moku, a ja sam zahvalila mami na podršci koju je pružila svom detetu i rekla joj da radi fenomenalnu stvar za svoju malu devojčicu. 

Kakva je uloga roditelja u terapijskom procesu?

Velika, bitna i neophodna. Roditelji su najbitnija karika u ovom lancu, bez njihove odlučnosti, otvorenosti i saradnje ne mogu se postići željeni rezultati. Jako je bitno da roditelji razumeju princip rada na kome se zasniva ova vrsta dečje terapije. Svaki korak koji napravimo ka detetu, svaka reč koju izgovorimo ima duboko značenje i nije izgovorena da bi se razbila neprijatna tišina u sobi, jer i tišina nekada ima jako duboko značenje. Svaka igra koju dete odigrava za njega ima određeno značenje. Sve što se dešava u sobi dešava se sa nekim razlogom, a partnerstvo sa roditeljima pomaže terapeutima da vezu sa detetom gradi i jača, što je od velike pomoći u rešavanju problema.

Da bi pomogli detetu, psiholozi i roditelji moraju biti tim, jer samo timski rad donosi najbolje rezultate. Zbog toga postoje treninzi za roditelje tokom kojih se približavaju dečji problemi i načini na koje ti problemi mogu biti rešeni. Trening traje od dva do četiri meseca i susreti se obavljaju jednom ili dva puta mesečno. Trening vodi jedan ili dva trenera edukavana iz oblasti razvojne psihologije i terapije igrom. Kroz susrete sa grupom roditelja približava im se određeni problem, način na koji se kroz terapiju taj problem rešava ali se i roditeljima daju određene veštine koje mogu da koriste u svakodnevnom životu. 

Roditelji nakon ovako strukturiranog i teorijski utemeljenog načina rada izlaze bogatiji i kao roditelji i kao ličnosti. 

Toliko se danas priča o zdravoj ishrani, te bi zajedničkim snagama trebalo da zdravo hranimo dečje duše. Hajde da o mentalnom zdravlju dece mislimo na isti način na koji mislimo o fizičkom. Zato je neophodno raditi na sebi, moramo se edukovati i kao roditelji i kao profesionalci koji su u direktnom radu sa decom. 

Posmatrajmo, pratimo ih i budimo kreativni!

Dr Bruce Perry je rekao da detetu nije potrebno mnogo stvari, najbolja detetova igračka koju može imati je roditelj koji će sesti na pod zajedno sa njim i igrati se.

Autor: Marija Živković, psiholog i praktičar terapije igrom

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama