Deca uvek moraju da slušaju roditelje

Foto: Shutterstock

Netačno! Iako roditelji često misle da njihov autoritet mora da podrazumeva bezuslovnu poslušnost deteta, to nije realno očekivanje.

Ne postoji dete koje stalno i uvek sluša svoje roditelje, niti to treba da bude tako. Takođe, ne postoji nikakva garancija da ste vi baš uvek u pravu, pa je zato za dete neophodno da uvek sluša vaše mišljenje ili savet. Podrazumeva se da su vaše namere uvek najbolje moguće, ali to još uvek ne znači da vi zaista i znate šta je za njega najbolje.

Kao što preterano opuštena atmosfera nije poželjna po dečji razvoj, tako i strogo, neargumentovano insistiranje na poslušnosti ne može biti put odrastanja deteta u samostalnu, samopouzdanu osobuSa druge strane, ukoliko vas dete ne sluša u svemu što vi zahtevate, to ne znači da ste vi loš roditelj, bez autoriteta, niti da je ono "ispušteno", "razmaženo", i slično. Kao krajnost suprotnu ovoj strogoj, bespogovornoj poslušnosti, pojedini roditelji smatraju da je samo ona atmosfera u kojoj ne postoje granice utvrđenog ponašanja, jer se dete ponaša potpuno slobodno - uslov za odrastanje samopouzdanog deteta.

Balans je važan

Ravnoteža između ova dva vaspitna stila mora da postoji. Jer, kao što preterano opuštena atmosfera nije poželjna po dečji razvoj, tako i strogo, neargumentovano insistiranje na poslušnosti ne može biti put Slušajte svoju decu
Roditelji često zaborave koliko je važno da i oni slušaju svoju decu. Samo tada, u odnosu uzajamnog uvažavanja, vi zaista možete izgraditi odnos poverenja i otvorene komunikacije. Ukratko: nemojte insistirati na „slepoj“ poslušnosti dece. Pokažite poverenje, da i ona umeju da donose pametne odluke. Uostalom, ako ih vaspitavate da budu samopouzdana, odlučna, i da znaju da „misle svojom glavom“, neće ni vama biti potrebno da vas bespogovorno slušaju. odrastanja deteta u samostalnu, samopouzdanu osobu. Roditeljski autoritet je neophodan. Ustanovite makar minimum (kada će biti obroci, vreme za spavanje, koje kućne obaveze ćete podeliti sa decom…). Jer, ukoliko i oko ovih aktivnosti pokušavate da se dogovorite sa detetom, ili njemu date ravnopravno pravo odlučivanja, ono postaje zbunjeno i nesigurno.

Pitanje odgovornosti

Dok je dete beba, ili je u ranom predškolskom uzrastu, podrazumeva se da ćete većinu odluka donositi vi, a da će ono biti prinuđeno da vas sluša. U tom uzrastu, ono nema izbora kako da se ponaša, sasvim je bespomoćno, i bez vaše pomoći ne bi opstalo. Upravo zbog toga, mnogi roditelji u tom periodu jednostavno naviknu da rešavaju svaki detetov problem, i počnu da ga doživljavaju lično. Oni se "automatski" osećaju pozvani da pronađu svako rešenje, prosto zaborave da je njihovo dete drugačije od njih. Ali, ono ima svoje emocije, svoje mišljenje, svoje ambicije i snove.

Bunt je ponekad poželjan.

Kako odrasta, dete je sve samostalnije i sigurnije u sopstvene sposobnosti. Sticanjem iskustava, kroz socijalnu interakciju sa vršnjacima, njegov svet postajaće sve bogatiji. Tada će i vaš autoritet dobiti realniju osnovu. Postepeno, vi više niste jedini centar njegovog sveta. Osim toga, u određenim fazama razvoja je prirodno, i smatra se sastavnim delom odrastanja da se dete buni, protivreči, testira roditeljske granice, pa čak i da namerno izaziva konflikte - kako bi proverilo njihovo strpljenje ili doslednost. Očekivano je i da, što je starije - dete sve više dovodi u sumnju neko vaše mišljenje, da će sve više izgrađivati svoje, i da će na razvoj njegovog ličnog stava u velikoj meri uticati i vršnjaci, a ne samo vi. Takođe, što je vaš roditeljski staž duži, a dete starije, pojavljivaće se stalno nove situacije, u kojima se ispostavilo kao bolje rešenje što je dete poslušalo sebe a ne vas.

Jelena Holcer, pedagog