Mladi roditelji, ili oni koji tek očekuju da to postanu, veruju da će uložiti maksimum napora da budu što je moguće bolji roditelji. Kada ih pitate šta to, konkretno, znači, odgovoriće da na svoje dete neće nikada vikati, da će se sa njim o svemu dogovarati, da će mu posvetiti sve svoje slobodno vreme…

Oni u to najiskrenije veruju, i treba ih pustiti da do spoznaje - kako to nije uvek moguće - dođu samostalno. Naime, samo je pitanje vremena kada će i oni najsmireniji ipak "izgubiti živce", ponekad slagati, ponekad vikati bez "pravog" razloga. Za neprimereno, nedosledno, nervozno ponašanje, imaće veoma mnogo prilika.

Sa druge strane, u mnogim svojim razvojnim fazama, i procesu sazrevanja i upoznavanja sa svetom koji ga okružuje, dete će testirati vaše strpljenje i granice U mnogim svojim razvojnim fazama, i procesu sazrevanja i upoznavanja sa svetom koji ga okružuje, dete će testirati vaše strpljenje i granice dozvoljenog ponašanjadozvoljenog ponašanja. Tako ono uči i sazreva. Ponekad na taj način traži vašu dodatnu pažnju, ponekad i ono na vama kanališe one emcije koje bi trebalo da ispolji negde drugde, a ponekad je opiranje vašim zahtevima uobičajeno za njegovu trenutnu fazu razvoja.

Upravo zato, činjenica da ponekad "izgubite živce" sa svojim detetom, ne čini vas lošim roditeljem. Odnosno, takvo ponašanje uopšte ne karakteriše dobrog ili lošeg roditelja, jer se kvalitet roditeljstva meri drugim parametrima. Ipak, podrazumeva se da takvo ponašanje nije konstruktivno, niti poželjno. Ne zaboravite da, bez obzira koliko stručnjaci imali razumevanja da niko ne može biti uvek smiren, dosledan, konstruktivan - vaš gubitak strpljenja ne sme biti opravdanje za fizičko kažnjavanje deteta, psihološko zlostavljanje, ili zanemarivanje.