Samopouzdanje, odnosno nedostatak istog, podrazumeva pozitivnu, odnosno negativnu sliku o sebi. To je naša svest o tome koliko vredimo, koju razvijamo vrednujući ono što jesmo, svoje postupke i ostvarene rezultate. Samopouzdana osoba prihvata i voli sve svoje vrline i mane. Stoji iza svojih grešaka i neuspeha, isto kao i iza uspeha.

Možemo razlikovati unutrašnje i spoljašnje samopouzdanje. Unutrašnje podrazumeva osećaj zadovoljstva samim sobom, dok je spoljašnje u vezi sa našim veštinama i sposobnostima.

Samopouzdanje nije nasledno, ono se gradi, ali i ruši. Može varirati iz dana u dan, podložno je promenama koje proističu iz novih iskustava. Međutim, osnova koju nadograđujemo tokom sazrevanja stiče se u detinjstvu. Početkom adolescencije, deca postaju svesnija sebe, nastoje da razumeju sebe, pitaju se ko su oni zapravo. Svakako je to nešto čemu treba posvetiti pažnju budući da se loša slika koju razvijemo o sebi jako teško menja.

Samopouzdanje nije odraz samo vlastitih već i tuđih procena deteta. Sva iskustva u životu, kako pozitivna tako i negativna, utiču na sliku koju će dete razviti o sebi, a samim tim i na njegov pogled na različite situacije. Mišljenje koje dete ima o sebi povezano je sa opažanjem drugih osoba, situacija i celokupnog okruženja. Dete prihvata (intojektuje) mišljenje koje o njemu imaju osobe koje su mu važne i usvaja ih kao vlastita. Ako je dete prihvaćeno, poštovano i nagrađeno za svoje uspehe, podjednako će prihvatati svoje pozitivne i negativne strane.

Za razvoj samopouzdanja u detinjstvu bitne su dve komponente: osećaj da smo za nešto sposobni i osećaj da smo voljeni. To znači da dete koje dobija dobre ocene, ali izostaje pohvala od strane roditelja može razviti nisko samopouzdanje, isto kao i dete koje je u centru pažnje, ali ne postiže željene rezultate.

Uopšteno, možemo reći da samopouzdanje podrazumeva da očekujemo od sebe ono što možemo da ostvarimo, ne postavljajući zahteve ni koji su previsoki ni koji su preniski, da se hvatamo u koštac sa izazovima na koje nailazimo i da ostvarujemo svoje ciljeve, strpljivo, korak po korak. Međutim, nisko samopouzdanje koje nosimo iz detinjstva može uticati na pojavu različitih mentalnih problema kasnije tokom života – depresivnosti, anksioznosti, pasivnosti, problema u partnerskim odnosima.

Deca sa razvijenim vs. deca sa nerazvijenim samopouzdanjem

Deca koja imaju razvijeno samopouzdanje su sigurnija u sebe i svoje sposobnosti. Optimistična su, otvorena, energična, odlučna. Lako stupaju u kontakte sa drugom decom i odraslima. Postižu uspehe u školi, sportskim aktivnostima, kreativna su. Znaju da se nose sa neuspesima i kritikama, i da ih pretvore u motivaciono sredstvo.

Deca niskog samopouzdanja su zatvorena i stidljiva, a na frustraciju mogu odgovoriti i agresijom. Izbegavaju nove i nepoznate situacije, posebno one gde su izloženi proceni, i lako odustaju jer im kritike i neuspesi teško padaju. Teško donose odluke, a kada donesu, smatraju da je pogrešna. Misle da nisu vredni pažnje, da se ne uklapaju sa vršnjacima iz svog odeljenja, da su svi bolji, lepši, pametniji od njih i teško ostvaruju komunikaciju sa njima. Smatraju da drugi imaju više sreće u školi, da su uspešniji sportisti, da su privlačniji suprotnom polu i slično. Imaju teškoću da iskažu svoje želje, potrebe, stavove. Ne umeju da postave granicu prema drugima.

Kada im neko pokloni pažnju, u ponašanju se javljaju dve krajnosti:

1) stavljaju tu decu ispred sebe pa često postaju žrtve tih za koje pomisle da ih prihvataju – onih kod kojih je takođe u velikoj meri prisutna nesigurnost i unutrašnje nezadovoljstvo, što pokušavaju da prevaziđu omalovažavajući druge, slabije od sebe (to je posebno izražena crta kod tinejdžerki koje su sklone promiskuitetu, kao i kod dece koja ćute o vršnjačkom nasilju), ili

2) odbijaju poziv za druženje, potpuno se zatvaraju i izoluju zbog nepoverenja prema okolini i kako bi se zaštitili od mogućih negativnih iskustava – propuštajući tako i šansu da im se desi nešto lepo.

Skloni su perfekcionizmu. Zbog toga odustaju kada procene da ne mogu da dostignu savršenstvo, da ne mogu da pobede i budu najbolji, što vodi ka tome da pokazuju manje od svojih mogućnosti. Na primer, ne žele da se jave i odgovaraju kako bi ispravili lošu ocenu koju su dobili na kontrolnom. Pohvale i komplimente ne umeju da prihvate, već podcenjuju sebe. Izražena crta može biti i ljubomora prema drugoj deci.

Kako se nisko samopouzdanje održava?

Proces introjekcije podrazumeva da tuđe mišljenje o nama samima usvajamo kao naše vlastito. Tako, na primer, dečak koje ne može da savlada geometriju i od roditelja, nastavnika i/ili drugara stalno čuje kako je glup, počinje i sam to o sebi da misli. Devojčica kojoj simpatija kaže da mu se ne sviđa, počinje o sebi da misli da je ružna. Tako nastaju takozvana negativna uverenja o sebi.

Ona mogu da nestanu kada se doživi određeni uspeh. Međutim, što ih je više, počinjemo da ih doživljavamo kao svoje realne osobine, te je samopouzdanje sve krhkije, a eventualni uspeh počinje da se pripisuje sreći.

Na osnovu negativnih uverenja, naša pažnja postaje selektivna i usmerava se samo na ono što je loše – dete koje je u odeljenju neprihvaćeno od strane jedne grupe učenika, smatra da ga ni drugi neće prihvatiti iako oni pokazuju inicijativu pa odbija da krene na ekskurziju ili da im se pridruži na odmoru.

U vezi sa ovim primerom je i generalizacija, koja se javlja u našem mišljenju u vezi sa situacijama koje izazivaju nesigurnost, a na osnovu nekog prethodnog događaja ili donošenja uopštenih zaključaka. Tako dete može odustati od druženja jer ima stav "ako im priđem, i oni će me odbaciti".

Mr Anđela Zlatković, dipl.defektolog-specijalni pedagog

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama