Srednje dete

Lenka ide u školu skoro mesec dana. Nikolina je sve vreme uredno odlazila u vrtić. Svako jutro.
Ali je pre nedelju dana iz čista mira rekla: "Mama, molim te, ispiši me iz obdaništa, ja tamo više ne mogu da idem, hoću da me upišeš u školu!"

I tako je sve počelo.
Svako sledeće jutro se budila tužna i ljuta što nije ispisana. Plakala bi dok se oblači i obuva patofne a vaspitačice kažu da plače i pre i posle spavanja...
Počela je da ignoriše drugare, da govori da su svi bebe, da nema sa kim da se igra...
Vaspitačici je rekla da ume sama da se vrati kući!

Naravno, prvo je usledio razgovor.
Tražila je da joj objasnim zašto ona nije već u predškolskom. Moj odgovor, da ima tek četiri godine je nije zadovoljio.
"Kako je moguće da ja i Julijana (sestra od tetke, 6 godina) nismo u istoj grupici a obe imamo broj 28?" – pitala me je, potpuno očajna.
"Nikolina, da li ti to misliš na broj cipela?" – pitala sam je iznenađeno, pokušavajući da shvatim kako razmišlja...
I tek tada mi je postalo jasno – snašlo me je ono za šta sam mislila da se dešava samo drugim majkama – sindrom srednjeg deteta!

Zaista sam verovala da ne postoji šansa da moje srednje dete ikada bude ljubomorno. Mislila sam da je moja pažnja podeljena na tri ravne časti. Jeste, kad gledam iz svog ugla, ali iz njenog, to izgleda potpuno drugačije...

Oko Lenke i njene škole se diže najveća galama. Ona je dobijala pare od rodbine, njoj su kupljene nove patike, knjige, sveske...
Nikolina je uspela da izdejstvuje kutiju flomastera za sebe. Sve drugo je otišlo Lenki.
Beba je sada u najslađoj fazi – dovoljno je debela da bi svako poželeo da je izgricka, obara s nogu svojim najdivnijim osmehom a iz mog naručja skoro da i ne izlazi. Uz sve to, ja sam sa njom, kod kuće.
Tako gledano, pitam se kako je Nikolina uopšte i izdržala do sada.

Kada me nešto snađe prvi put, ja onda pričam sa svima – tražim savete i od onih koji su stručni i od majki koje su to već doživele.
A mišljenja je koliko i ljudi, to znam odavno. Zato sve lepo saslušam, ostavim da prenoći, razmislim šta od svega može da se primeni na moje dete pa tek onda zauzmem stav. U jednom se ipak svi slažu – da će proći.
Za sada sam odlučila da joj ispunim želju – da provede kod bake i dede četiri dana. Spakovala je sve što joj je potrebno, izljubila nas i otišla da se odmori od svega.

Za to vreme ja ću da "sažvaćem" sve što sam do sada čula i da pokušam da shvatim zašto je pravilo da srednje dete uvek prođe ovako.
Ili možda neki izuzetak može to pravilo i da potvrdi.

Za početak, daću sve od sebe da Nikolina bude taj izuzetak.
Samo još da smislim kako.

Nikolinin crtež: Škola