Moj rođak sa sela – odrastanje i odvajanje

Posle višemesečnog odlaganja, prošlog vikenda smo konačno uspeli da pobegnemo iz Beograda i posetimo rodbinu u selu blizu Zrenjanina. Za moje Dečake, svaki naš odlazak tamo je nova avantura i prilika da uživo vide i dodirnu sve ono što gledaju u slikovnicama – prasiće, svinje, krave, koke, piliće.. O njihovom oduševljenju životinjama ne treba puno govoriti. Taman kad pomislim da im je dosta stajanja, oni bi me prekorili da "nisu još gotovi". Za njih je i posmatranje neka vrsta igre i pobeđivanje objektivnog straha što je prasence iz knjige oživelo.

Daleko od mekanih igraonica i gradskih parkića, "natrontani" i rumenih obraza, Dečaci su za tren osvojili avliju, ravnopravno "pomažući" u svim poslovima – prebacivali su kukurzne čutke u kante, hranili životinje, pomagali oko mlevenja mesa i punjenja kobasica i naravno odbijali da uđu u kuću za popodnevnu dremku, jer "ko još spava pored tolikog posla".

A kad bi konačno ušli u kuću, onda bi ih tete dvorile kako samo to one umeju. Za Dečake su posebno mesile štrudle i salčiće, kupile čokolade i lizalice...
Posle ovih poseta, svi se uvek vratimo kući za kilo teži, a onda danima jedemo sve ono što su nam spakovale za put, od domaćih jaja, šunke i kiselog mleka do već pomenute štrudle.

Poseta rodbini je uvek prilika da se na kratko povučemo u našu "sobu za maštanje" i zamislimo kako bi bilo lepo preseliti se tamo sa klincima i pružiti im jednostavniji i manje haotični život. Pomislimo kako ne bi svaki dan gubili više od sat vremena u saobraćaju od kuće do posla i nazad, kako bi nam deca bezbednije išla do vrtića, a kasnije i do škole koja je iza ćoška, kako bi imali više vremena za komšijske priče... Taj naš idličan doživljaj života na selu i jadikovanje kako je život u Beogradu ponekad težak i pregust, prekinula je samo jedna potpuno iskrena rečenica rođake, koja ima dva ćerke. Starija je pre dva meseca otišla od kuće na studije, a za koju godinu će to isti učiniti i mlađa.

–I onda ćemo nas dvoje ostati sami u ovolikoj kući...

Razmišljam o svojim drugaricama, poznanicima, kolegama kojima je posle studija Beograd logično postao stalna adresa. Neki od njih već imaju decu. Razmišljam o njihovim roditeljima i koliko mora da su ponosni i srećni kad ih deca i unuci posete za vikend.

Razmišljam o mojim roditeljima kojima nikada nije teško da „skoknu“ do Subotice i pripomognu mojoj sestri, koja tamo trenutno živi.

Gledam moje klince kako se bezbrižno igraju. Zajedno imaju tek pet godina i ceo svet se vrti oko njih. Mama i tata su im uvek na dohvat ruke. Bez obzira da li ćemo živeti samo sprat iznad njih ili u nekom drugom gradu, već sad znam da ćemo i kad odrastu uvek biti tu za naše Dečake. Jer, koji su to kilometri koji bi mogli bilo koga od nas da spreče da budemo tu za svoju decu?