I dok pljušte predizborna obećanja, ja pravim cupcakes

Kad moji Dečaci uveče krenu put Zemlje snova, u poslednje vreme moj radni dan tad nekako iznova počinje. To je vreme za moju novu zanimaciju, koja podrazumeva pravljenje jestivih dekoracija od šećera i spremanje slatkih đakonija, poznatijih kao cupcakes, koje obožavaju moja deca, porodica i prijatelji, a u poslednje vreme i prijatelji prijatelja. To je moje vreme kad kažem da se "na sladak način" borim protiv sivila, beznađa i sveopšte apatije koja nas manje više sve pogađa.

Verujem da moje vreme za profesionalno ostvarivanje i usavršavanje tek dolazi, ali spremanje ovih poslastica postalo je više od hobija. To je moj odmor kad sam najumornija, moj ventil što ponovo poskupljuje grejanje, što na sve strane pljušte predizborna obećanja nekih surogat koalicija, što Iran ne odustaje od nuklearnih ambicija, što se Kim Kardašijan razvela posle 72 dana... Svega sam svesna ali ponekad prija da se od takve stvarnosti naivno izolujem u svet u kome vladaju čokolada, brašno, šećer i vanila.

Tražeći recepte za ove moje tortice po raznim internet forumima otkrila sam na desetine talentovanih i energičnih žena koje su od ovakvih kućnih radinosti napravile ozbiljan biznis, koje nisu dozvolile da ih pregazi tranzicija i sve češći nedostatak kvalifikacija. Mnoge od njih su vrlo brzo ovladale web-om naučivši kako da "šeruju" svoje torte, nakit, garderobu, dekoracije...

I drago mi je što pored svih naših poslovnih obaveza u ovome učestvujemo porodično. Moja sestra je moj najveći pomoćnik, vrhunska kuvarica puna ideja, perfekcionista i master za naše cupcakes recepte, a moji Dečaci nezaobilazni degustatori. Moja draga svekrva pomaže oko dece dok mi "privređujemo", a mama brine o tome da svaki sud bude savršeno opran i da kuća blista posle našeg "kreativnog haosa". U to se uključuje i moj muž, koji je tu da skokne do prodavnice po još čokolade, zatim moj zet, pasionirani fotograf koji je zadužen da ovekoveči svaki naš cupcake i naravno moj tata koji pomaže oko promocije, štampanja flajera i da se ova naša dobra vest daleko čuje. Svi ukrasi ne bi bili tako savršeni da nema moje najstarije sestre koja me nesebično snabdeva alatima za dekoraciju. I poslednji, ali najbitniji član naše vesele ekipe je moja sestričina koja u sitne sate zajedno sa mnom mašta o otvaranju poslastičarnice u kojoj bi mi pomagala preko letnjeg raspusta...

I možda sve ovo zvuči pomalo naivno, idlično, utopijski, naročito kad fabulu smestite u zemlju Srbiju, ali verujem da je bilo kakva preokupacija nečim lepim, pozitivnim i kreativnim, naš iskreni pokušaj da neokrnjeni dočekamo to bolje sutra. A dok ono ne dođe, mi ćemo u ove sitne sate nastaviti da presipamo i mutimo, da se radujemo što nas u ovoj pomalo nemogućoj misiji neko i "lajkuje".

Foto: Privatna arhiva