Putovanje!

Svi mi putujemo sa decom bilo to na kratak ili dug put. Pre samog pakovanja počinje već poznata euforija šta će mi trebati za jedno dete, šta za drugo, a onda i šta sve treba da ponesem za usput, itd. A mi smo inače poznat narod po tome da ponesemo sve što imamo za ‘ne daj Bože’, tako da na kraju taj put postane i veliko opterećenje umesto užitak. E ja sam to ovog puta htela da pobijem i uputila sam se sama sa dvoje male dece na prekookeanski put. Spakovala sam kofere i rešila sam da ne ponesem ručni prtljag jer sa moje dve ruke ne bih mogla da guram dečija kolica, i pazim na dvoje male dece. Što se tiče usputne hrane, prvo ćemo imati u avionima a u međuvremenu sve može da se kupi na aerodromima. Lepo smo se ukrcali na avion i na svu sreću, avion je bio poluprazan tako da sam komotno mogla da ispružim decu za vreme spavanja. Svi su bili ljubazni dok naravno nismo došli na naše tlo. Pošto je JAT-ov avion iz Beča bio mali, iskrcali su nas na pisti i morali smo da pešačimo do zgrade u koju smo morali stepenicama da se penjemo do terminala. Podvlačim ovo stepenicama jer ima i nas majki koje putujemo sa malim bebama i moramo da imamo kolica, pa sad ko se snađe. Posada aviona, kao i ostali putnici - većinom našeg porekla, je prolazila pored mene bez ikakvog pitanja da li mi treba pomoć. Konačno mi je ponuđena pomoć od stranca što me ni malo nije začudilo. Kad se ovako nešto desi uvek se setim “Mile protiv tranzicije” i njegove epizode ‘Nije teško biti fin’. Samo nam malo treba i bili bi u stvari savršen narod.

Eto tako je prošlo moje putovanje i moj prvi susret posle par godina sa našim ljudima. Hvala Bogu da smo došli i da je ceo put protekao bez trzavica.